Pinoteando

A sad malo dokonog poskakivanja.

U jednom sam trenutku shvatio da, kad god pijem dobar Pinot Noir neburgundske provenijencije, negdje u primozgu, vjerojatno zbog dokazane sklonosti drushtvenim igrama, vino ipak svrstavam i identificiram po starom burgundskom predloshku. Ionako je izvan Burgundije, bar za moj ukus, broj regija i mjesta koje proizvode ozbiljan PN moguce nabrojati na prste ruke slijepog stolara: Baden i donekle Pfalz u Njemackoj, Alto Adige u Italiji, i Martinborough na Novom Zelandu, a sve drugo su iznimke (pokoji dobar crni Sancerre, par dobrih Austrijanaca, pokoji Svicarac, veoma rijetki Slovenac, i to bi uglavnom bilo to).

Stroblhof, Blauburgunder Pigeno 2006, Eppan, Alto Adige: Florealia. Trag dalekog, veoma tihog i veoma sporog organskog raspada: sous-bois, les feuilles mortes. Zemljastost: topsoil. Povrshinska mineralnost, bez poniranja, bez sonde: it glides across the palate and then is gone. Svila, prelaz jagodice prsta po njoj, necujni shum svile pod jagodicom prsta koji klizi. Miles-ova elegicna truba kao eho, u daljini. Ponekad me obuzima dojam da, od Alpi pa sve do Pachina, postoji neka nit svecane, suzdrzane ozbiljnosti koja se provlaci kroz sva autenticna talijanska crna vina, pa i ona najbaroknija (nije ni cudo, u Italiji ni barok gotovo nikad nije prefrivolan ili doista odan ekscesu – to su Talijani uvijek prepushtali drugima): neki fantomski duh, “italianità“. Nesto cemu je podanik cak i Nijemac Stroblhof u Juznom Tirolu. Nije da ozbiljno vjerujem u to. Samo mi se cesto tako cini, i to je sve. Odlicno vino. Ako je Dona’ Noir Clos Vougeot, a Barthenau Vigna S. Urbano Bonnes-Mares, onda je Pigeno – Champans. He he.

Knipser, Blauer Spaetburgunder 2007, Laumersheim, Pfalz: Mmmm, kinky nose. Lagano njishe bokovima u ritmu i bojama uvodnih akorda poznatog hita Lullaby (The Cure – “Disintegration”). Sve vrvi od dogadjajnosti, i to u za nijansu tamnijim, toplijim tonalitetima od prethodnog vina. Framboise. U ustima fino zaobljeno s malom, titrajucom slatko-kiselom jezgrom na sredini. Kroz fino, mekano voce provlace se snazne i tenzilne arterije mineralnosti (Gerolsteiner style). Zavrshava cisto i jasno: claritas. Chambollic! Ali kao Patrice Rion, a ne kao Ghislaine Barthod. Izvrsno vino. Mozda ne bas na nivou starog Fritz Becker-a, vjerojatno jednog od rijetkih vinara igdje na svijetu cija vina mogu stajati uz bok nekima od najboljih pravih burgundera, ali bar jednako dobro kao mnogi razvikaniji i osjetno skuplji PN iz Baden-a (Johner, Duijn & co.).

Geantet-Pansiot, Gevrey-Chambertin VV 2006, Bourgogne: Haaaa. Na ovom svetom terenu dobar je deal, nazalost, uglavnom moguce naci jos jedino kad netko, poput Vincent Geantet-a ili Jean-Marie Fourrier-a, za svoj najbolji village doista koristi staro trsje na iznimnim polozajima (u slucaju Geantet-Pansiot VV, cca 65 godina). Dobar deal je, dodushe, u slucaju ovih village vina relativan pojam: kostaju slicno ili isto kao mnogokoji premier cru, ali i vrijede vishe od vecine. Ova je boca, za pocetak, naravno zrtvovana premlada, ali, uz tipicnu muskularnost i intenzitet, pokazuje i karakteristike iznimno otvorenog, nehermeticnog stila koji njeguju simpaticni biker-i Vincent Geantet i njegov prijatelj Thierry Beaumont (utaboren u Morey, ali obradjuje izvrsnu parcelu u prosjeku 45-50 godina starog trsja u G-C). Veoma kompleksan nos: eksplozija kupina, mesnatosti i dima. Barry White. U ustima, suverena struktura: fantasticna stabilnost i perzistentnost, usprkos mnostvu jos ne sasvim poslozhenih elemenata koji pokrivaju sirok raspon organskog i anorganskog, od tzv. crvenog voca do tamnije mineralnosti gline. Love serenade. Dugi i ekspanzivni zavrsetak kao ljubicasti vatromet u slo-mo, sjecanje na kvrgave ruke Benediktinca uronjene u toplo, rahlo, plemenito, ljetno tlo. Être sobre c’est boire bon.

Ova su tri vina skupljena za istim stolom u pokusaju da starom i dobrom, a znatizeljnom, prijatelju pokusam dati neki pocetak odgovora na pitanje “sto je Pinot Noir”.

Medjutim, taj pocetak odgovora ipak nije ni poceo ni zavrsio u Burgundiji, a jos manje u Alto Adige ili u Pfalz, vec na mjestu koje je, bar za mene i moj dozivljaj PN-a, i pocetak, i kraj, i najsjajnija kruna te priche.

Prava zlatna poluga, kraljica svih metala.

_________________________________________________________________________________________

Oglasi

2 komentara to “Pinoteando”

  1. …kupina, mesnatost i dim. Barry White. I love it!
    Teško da bi se moglo bolje opisati takvo iskustvo i posebno kod navedenog Bourgogne PN-a postalo mi je jasno što sam i sam propustio 😉

  2. Ima dana za megdana, direktore, he he. Mnogo ti hvala na citanju i na komentaru!

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: